Пролог

УЗ 800. ГОДИШЊИЦУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Вековање

И кад нисмо имали ништа – државу, културни простор, слободу, име, дом – имали смо њу. И кад смо били распарчани у непријатељским царевинама, искасапљени туђим границама као сечивом, она нам је била темељ и кров. И кад смо се губили у беспућима, она је била пут. И кад смо нестајали у бунилу и самозабораву као у гробу, слепи и слуђени, она је била наше памћење, наше око и наш разум. И кад је свака мрва наше душе била небудна, у тмуши, она је била наше бдење. И кад смо сами дизали руке од себе, она није дизала руке од нас. Кад су катастрофе чекале и лево и десно, и напред и назад, она нас је водила увис. И кад смо као Буриданов магарац могли липсати између Истока и Запада, она нас је усовила изнад. И кад смо знали само стићи и утећи, она је умела уместо нас на страшном месту постојати. И кад је све друго замирало, кроз њу смо хорове анђеоске имали у својим срцима и једрима. И кад ништа друго нисмо знали, ово јесмо: ми смо, заправо, она. Оно најбоље у нама. Најузвишеније, најмолитвеније, најхрабрије, најхеројскије, најчасније, најчедније, најбратскије.
Није то тек нека организација. Нису то тек конкретни људи у некој управи, за певницама, у олтарима, наравно људи несавршени и грешни. То је заветна светоспаска заједница Бога и човека, нашег земног и нашег небеског завичаја.
Све то, и бескрајно више, знао је Свети Сава када је пре тачно 800. година Српској цркви издејствовао канонску самосталност. Хоћемо ли ми, данашњи, умети да наставимо тим путем који је углачан светим корацима? Хоћемо ли бити достојни имена које носимо?